Swet Sundjer Boba
Swet Sundjer Boba

Swet Sundjer Boba


Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Iran - Teheran

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Iran - Teheran taj Pet Nov 04, 2011 3:50 am

Dragana


Admin
Admin


http://swetsundjerboba.super-forum.net/

2 Re: Iran - Teheran taj Ned Nov 06, 2011 3:37 am

jovana


Moderatori
Moderatori
Bilo
je rano prepodne kad smo stigli u prelep grad Širaz i zaustavili se na
prostoru između drvoreda iz čijih krošnji se razlegala ptičja pesma.
Slavuji, rekao nam je vodič i dodao da ih ovde ima najviše u Iranu.
Između cvetnih leja ušli smo u mauzolej persijskog pesnika Hafiza. Iznad
dugačke vodene površine ogledao se oblak. Ostali smo zadivljeni ispred
spomenika pesnika sreće koji je, kažu, uvek pevao o životnim radostima,
neuhvatljivim predskazanjima, slutnji. Kroz vazduh pun opojnog mirisa
provlačio se otegnuti zvuk setne melodije. Pošljunčanom stazom krenuli
smo u čajdžinicu.


Mapa Irana

Ispod
razgranatog stabla divlje ruže sa bezbroj belih zvezdastih cvetova
smešteno je nekoliko stolova. Uvučene niše u zidu prekrivene su
persijskim ćilimima. Oni koji sede u njima kao da ne primećuju ostali
svet. Podvijenih nogu, laganim pokretima privlače sisak nargila.
Uvlačeći dim, dugo ga zadržavaju u sebi. Iznad njih zalazeće sunce zlati
ivice visokog zida i upliće se u krošnje. Nargile kruže između tri
Iranke! Puše sa uživanjem osmehujući se sve vreme… Senke nestaju u
obroncima golih brda. Širaz menja svoju šarenu haljinu za svečani
večernji čador.

Između dve pustinje


Širaz

Sa
masom sveta prolazimo uzanim i elegantnim kolonadama Vaakil bazara. Iz
jednog od mnogobrojnih zasvođenih prolaza banuli smo na nestvarno lep
Trg pomorandži. Maleni prostor popločan kaldrmom podseća na senovitu
baštu. Okružen je ljupkim radnjicama iznad kojih se kružno pruža terasa
okupana rumenozlatnim predsutonskim zrakom. Na sredini je plitak bazen
sa fontanom, a oko njega su stabla rascvetalih pomorandži. Prijatni
slatkasti miris lebdi iznad tek polivene kaldrme. Tišinu remete uzvici
mršavog bozadžije koji sa bokalom u ruci opseda brojne turiste u
njihovoj neprekidnoj i besciljnoj šetnji…

U ovoj zemlji, gde se
sve meri milenijumima, Širaz spada u mlađe gradove. Priroda ga je
obdarila blagom klimom, istorija mu poklonila mir i zahvaljujući tome je
postao i ostao prestonica poezije i lepote…


Širaz, pijaca

Rano
ujutro napustili smo usmuli grad. Povremeno, i u naletu, topli
pustinjski vetar nanosio je latice ruža na njegove snene ulice. Visoko,
na zasečenoj litici planinske gromade, ugledali smo Nakši Rustem –
grobnice četiri persijska kralja (Darija Prvog i Drugog i Kserksa Prvog i
Drugog). Svaka od njih je ukrašena raskošnim reljefima. Zabačene glave
posmatram otvor na onoj Darija Prvog. Iza tame probijenog ulaza nije
ništa pronađeno. Pretpostavlja se da većina predmeta odnetih odavde sada
krase neke od svetskih muzeja. Grobnice su sagrađene za života, a po
želji pomenutih vladara, baš tu, na litici, da prkose vremenu.

Na
putu za Isfahan nailazimo na ruševine starih karavan-saraja
napravljenih za predah i odmor. Samo mašta može da dočara živost kakve
odavno nema, sada, kroz avetinjski prazne odaje čuje se samo pustinjski
vetar koji se poigrava peskom…

U hramu vatre


Ostaci palate Darija Prvog

Na
iskraj dana stižemo u prelepi zeleni grad Jazd, stari grad, koji se
ugnezdio između velike Slane i pustinje Lut. Kao izuzetno delo ljudskih
ruku, stavljen je pod zaštitu UNESCO-a. Bili smo ubeđeni da je grad
nastao na mestu nekadašnje oaze. "Ne", rekao nam je naš vodič Kalim.
"Persijanci su Jazd podigli na surovom tlu, na goleti po kojoj sunce
neprestano i nemilosrdno prži, gde nije bilo ni pomisli na kišu ili
izvor u blizini. Voda u grad je stizala sa daleke planine Šir Kuk
podzemnim kanalima (kanatima)."

I baš kao da je ima u izobilju,
već na ulasku nas dočekuju parkovi i bezbrojne fontane sa razigranim
tankom mlazevima koji neprestano streme gore, prema usijanoj Sunčevoj
lopti. Posebnu pažnju privlači staro jezgro Jazda. Sagrađeno u
orijentalnom stilu sa nizom naizgled spojenih kuća boje zemlje. Između
njihovih širokih i niskih kupola bez prozora uzdižu se "kule vetrova",
visoki stubovi slični dimnjacima sa uzanim dugačkim otvorima kroz koje
neprestano struji vazduh. Neko ih nazva klima-uređajima srednjeg veka.
Polumračni prolazi vode do spleta uličica sa skrivenim nišama i
kapijama, drvenim i dobro obezbeđenim tako da privatnosti njihovih
vlasnika čak ne može ni naslutiti…

Na tim, nedokučivim, i od
pogleda zaštićenim prolazima uočljivi su samo zvekiri. Ima ih po dva; na
levoj strani je ženski a na desnoj muški. Oba su od mesinga, bogato
ukrašeni. A, po njihovom zvuku, oni iza kapije znaju kojem polu pripada
gost, zapravo, da li vrata treba da otvori domaćin ili domaćica…

Posetili
smo zoroastrijanski hram vatre. U Jazdu živi oko 12.000 sledbenika ove
stare religije. Osnovana je u VII veku p.n.e. za vreme dinastije
Sasanida. Njen osnivač Zoroastar propagirao je pravila da se čini, misli
i radi dobro! (U večitoj borbi Ameša Spentasa i Ahrimana – dobrog i
zlog boga – pobeđuje uvek dobro.)


Jazd

I
mada je bilo veoma toplo kada smo ušli u jednostavno nameštenu kuću
hram, gorela je vatra. "Gori neprestano od V veka", rekao nam je Kalim i
dodao da je u njenoj blizini uvek čovek koji je zadužen da je održava.
Persijanci su obožavali vatru: smatrali su je izvorom svetlosti, spasom u
hladnim pustinjskim noćima. Međutim, verovali su i da sagoreva sve što
je nečisto!

Bezbrižne lutalice

Na
periferiji grada, gotovo u samoj pustinji, uzdižu se dva brežuljka sa
kulama na vrhu. Svoje umrle Persijanci su odnosili na vrh tih kula i
prepuštali njihova tela pticama. Smisao toga je, verovali su, da se
zagađuju ni zemlja, ni vazduh, ni voda.


Jedna od tradicionalnih nošnji u Iranu

Asfaltna
traka vijugavog puta povela nas je dalje kroz uskovitlanu pustinjsku
prašinu, provlačeći se između brda, dolina i stenovitih planinskih
prevoja. U jednom trenutku, potpuno neočekivano, na visoravni smo
ugledali nekoliko šatora. Bili su to nomadi. Čim smo izašli iz autobusa,
bosonoga deca su nam potrčala u susret. Bucmasta, nasmejanih lica,
gledala su nas radoznalo. Iza njih je stala vitka crnokosa žena obučena u
plamenocrvenu haljinu. Prišla joj je druga u zelenoj, pa treća u
dugačkoj suknji sa cvetnim dezenom…

Beba u naručju majke imala je
kapicu izvezenu zlatnim nitima. Debeljuškaste ručice pružala je ka
našim maramama. ispod jedne od nadstrešnica ugledali smo drveni krevet
prekriven ovčijim krznom, a pored njega ćurku koja je čeprkala po
zemlji.


Nomadi

Ispod
većeg, okruglog šatora, jedno uz drugo sedela su odrasla deca. U
sredini je čučao čovek koji im je nešto pričao. Škola, objasnio je
Kalim. Učitelj je obično jedan od nomada koji su završili osnovnu školu u
gradu.

Kažu da se o nomadima nekad posebno brinulo. Dolazili su
im lekari i stomatolozi da ih pregledaju i, ako treba, leče. Na početku
leta, da bi izbegli visoke temperature, nomadi odlaze sa stadima na
planinu, a zimi se vraćaju i biraju doline uz reke gde začas podignu
svoje šatore. Žive u potpunoj slobodi i ne poštuju nikakve zakone izuzev
sopstvenih…

Te bezbrižne lutalice viđali smo duž puteva i bespuća, po kosinama ili u podnožju brežuljaka, svuda gde ima trave.

Ostavi me da počivam u miru

Ispred
nas je nepregledno polje sa divljim makovima nežnih majušnih cvetova.
Usred tog cvetnog prostranstva sa golim masivnim planinama u daljini
nalazi se arheološko nalazište Pasargade u okviru kojeg je Kirova
grobnica.



Arheološko nalazište Pasargade

Kralj
Kir je jedna od najmarkantnijih istorijskih ličnosti. Ujedinio je
istočnoiranska plemena, a osvajajući Mediju postao vladar moćnog
persijskog carstva (od 558. do 529. godine p.n. e.). Zahvaljujući
borbenosti iranskih gorštaka i odlično obučenoj konjici, Kir je
neprestano uvećavao granice svoje zemlje. Kambis, njegov sin, nastavio
je očevim stopama ali nije bio ni približno tako uspešan.

Ispred
nas se uzdizala impozantna grobnica sagrađena u obliku zigurata.
(Meštrović, opčinjen njenim izgledom, projektovao je spomenik Neznanom
junaku na Avali.) U svom osvajačkom pohodu na iransku visiju, Aleksandar
Veliki je naredio da se sruši, međutim, kad je ušao, iznad vrata je
ugledao reči:
"Ja sam Kir Veliki! Ko dođe da uništi moje mesto isto
će postati mrtav kao ja, zato savetujem svakom ko dođe da ne dira ovo
mesto, i neka me ostavi da počivam u miru."

Na miru su ga ostavili čak i Arapi, ubeđeni da u veličanstvenom hramu počiva telo Solomonove majke.

Po
legendi, Kirov deda je sanjao da u utrobi njegove ćerke raste drvo. Na
osnovu tog sna njegovi savetnici su zaključili da će roditi sina koji će
ga zbaciti sa vlasti. Odmah posle porođaja, Kir je rođaku Harpagu
naredio da novorođenče ubije, ali ga je ovaj, sažalivši se, poneo u
planinu pastiru čija je žena istog dana rodila mrtvorođenče. Njih dvoje
su sa mnogo pažnje i ljubavi odgajali dečaka, a on je rastao i izdvajao
se od drugih lepotom i bistrinom uma. Svake zime, ljudi koji su silazili
sa planine pričali su o neobičnom mladiću i ubrzo je tajna bila
razotkrivena. Kad je Kir saznao istinu o svom poreklu, zbacio je dedu sa
prestola i ubio ga…


Odmaranje uz pušenje nargile

Pored
prašinom prekrivenog asfalta pružilo se selo sa niskim kućama od blata.
Tako stopljeno sa pustinjom, izgledalo bi kao da se nalazi na kraju
sveta da se ispred nas nisu stvorila dva dečaka na motociklu. Sa
prebačenim platnenim torbama velikim kao bisage, posmatrali su nas
radoznalo. Sivilo pejzaža razbijao je samo razgranati čempres širokog
stabla sa natpisom da je star preko 4.000 godina. Dečaci su brzo
izgubili interesovanje za nas i odjurili praćeni oblacima peska, a mi
smo nastavili put dalje, prema sivim gromadama iza kojih nas je čekao
Isfahan…

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu